Возила за микромобилност законски оквири и препоруке за имплементацију у републици србији

Флексибилност, динамичност и адаптибилност основне су карактеристике савременог урбаног простора који се у времену и простору константно развија и прилагођава интензивним потребама и захтевима његових становника. Градски саобраћајно-транспортни систем својим перформансама, технологијом, квалитетом, трошковима и утицајем на животну средину, представља један од битних фактора од утицаја на функционисање савремених градова, њихову економију, социјалне односе, квалитет живота и сл. У ширем контексту посматрано, градски саобраћајно-транспортни систем представља један од кључних елемената од утицаја на погодност за живот у градовима.

Кроз овај систем се преламају различити проблеми, почевши од неограничене слободе од стране појединаца оптималним избором начина реализације мобилности, изналажења оптималних варијанти у решавању транспортних проблема, третирања градског саобраћајно-транспортног система као слободног тржишта, изражених утицаја свих нивоа власти и политике, захтева у реализацији мобилности различитих социјалних група, итд.

Микромобилност практично представља модификовано коришћење система транспорта путника за сопствене потребе, где је реализација транспортних потреба омогућена само оним корисницима који поседују транспортно средство или корисницима који су у непосредном контакту са његовим власником. Флексибилност сваког од елемената услуге варира, а чији се кључни елементи одређују у времену блиском вршењу (непосредно пре вршења) услуге. Главни фокус тржишног простора микромобилности је реализација транспортних потреба на кратким дистанцама.

Структура технологије коришћења возила за микромобилност (електрични бицикли, електрични скутери, сегвеји (енг. segwаy), електрични тротинети и сл.) нуди потенцијал за брзо, чисто и јефтино путовање, што може да смањи оптерећење уличне мреже и конвенционалних система јавног градског транспорта путника, односно посматрано у ширем контексту ова технологија може да смањи притисак на целину градског транспортног система. Према томе, нове услуге микромобилности могу да представљају једну од ефикасних мера у процесу развоја одрживог и иновативног транспорта. Возила за микромобилност су једноставна за употребу, еколошки прихватљива, у одређеним ситуацијама бржа од традиционалног система транспорта путника (систем јавног транспорта путника и путнички аутомобил) и омогућавају корисницима брз и јефтин превоз, као и потпуну аутономију кретања.

Методологијом је у оквиру фазе IV – Законски оквири и препоруке за имплементацију у Републици Србији, планирано дефинисање конструктивно – техничких захтева, услова за коришћење возила микромобилности и инфраструктурних капацитета за кретање возила микромобилности, а у складу са постојећом законском регулативом и препорукама за њено унапређење, које су дефинисане овим пројектом. Уважавајући све резултате досадашњих пројектних активности у оквиру анализе постојећег стања и најбоље примере иностране инжењерске праксе дат је предлог за коришћење возила за микромобилност на уличној и насељској мрежи.

С обзиром на значајне међусобне различитости техничко-експлоатационих и конструктивних карактеристика возила за микромобилност, било је неопходно наћи најмањи заједнички именитељ за имплементацију ових возила на мрежи, којим би  се обезбедио максималан ниво безбедности за све учеснике у саобраћају. Како возила за микромобилност представљају велики потенцијал у развоју одрживих градова и насеља, требало је дати стимулативан предлог којим би се кретање ових возила промовисало и са аспекта могућности просторног коришћења. У том смислу није било могуће једнозначно преузимање неког од већ имплементираних решења у земљама које су регулисале кретање возила за микромобилност, већ је било неопходно дати оптималан предлог за коришћење, уважавајући локалне специфичности свих елемената система – корисника, возила, мреже и окружења, као и постојеће законске регулативе.

За сваку врсту возила за микромобилност дефинисан је и правни оквир за регулисање употребе као и правна формулација. У оквиру посебног поглавља дефинисани су захтеви према возилима за микромобилност за њихово јавно коришћење у погледу возила, станица, организације и управљања системом и управљања подацима и разменом података.         

На крају су дефинисани кључни показатељи перформанси система које је неопходно пратити како би се извршила процена ефеката развоја технологије микромобилности. Дефинисано је укупно 36 показатеља који могу да се прате на два нивоа, за систем укупно и за јавно коришћење, за четири главне области, и то: инфраструктура за динамички саобраћај, инфраструктура за стационарни саобраћај, јавно коришћење и безбедност саобраћаја. Највећи број показатеља је дефинисан за област безбедности саобраћаја, укупно 17 показатеља.

Комплетан документ можете преузети ОВДЕ.